SerbianEnglish

Oтварање изложбе „Обичан малецки сан“, аутора Милутина Обрадовића

У среду, 21.12.2022. године, у Великој галерији Културног центра „Лаза Костић“ Сомбор, на адреси Лазе Костића 5, биће уприличено свечано отварање изложбе „Обичан малецки сан“, аутора Милутина Обрадовића, с почетком у 19.00 часова.

Колористичка вегетација Милутина Обрадовића

 

Шкољка мора бити повређена да би бисер постала, и тај који те је некад повредио не зна да те је тиме у ремек дело претворио.

 

 

Милутин Обрадовић је, пре свега, уметник узбудљивог ликовног израза. Његова платна у својој природи носе нешто есенцијално, страсно, еруптивно, један експлозиван карактер сав окренут исконској енергији живота. Он природу осећа отвореним чулима. То је фатална снага драматично сабијена на малом простору. При првом сусрету са овим делима једино што осећате је да сте налетели на колористички прасак који вас је у моменту напао, заузео и обузео, да се осећате потпуно освојеним, и помало немоћним да у себи примите толику бојену силу. Техника је сложена, ликовно знање богато и проверено искуством. Овај уметник поседује интелектуалну бистрину којом  разуме свет, али и одважност да се залети у најдубље вирове живота.

 

Задржати се само на техници, занату, виртуозности сликања, значило би све осим погодити суштину. Овде брзо дође тренутак када ни рационалност ни речи више немају снаге да преведу облике ликовног језика, јер су они пре свега психолошки, а тек онда визуелни феномени. Без чулне и емоционалне перцепције његових платана никакав валидан закључак није могућ. У насловима и садржају дела попут Враћена љубав, Сусрет је дјечак као ја, Гдје смо од себе заборавили пола, Кајања се пажљиво слушају, Вјерне су ми само преваре, Жуте су љубави црвене боје, И немам обичне жеље и немам обичне грјехове итд, јасно је уочљиво да је емоција примарна сила ових слика.

 

Уметник слика један свет у себи драматичан, силан у напону, звучан у боји. Понекад се чини да је сав проблем његовог бића да извуче усијано језгро из себе. То је читав арсенал најразличитијих емотивних стања. За радост, тугу, меланхолију уметник вешто налази средства и одговарајући ликовни језик, и успешно их измирује са оним што у датом тренутку осећа.

 

Боја је свакако примарна сила, она је ослободила природу и прокрчила пут овом необузданом темпераменту, она је вентил који се отпушта да уметник у себи не страда. То је колористичка ватра која је у стањима повишене емотивне напетости негде морала да букне у личном обрачуну са сликом. Боје су зреле, озвучене и озрачене, боје личних и нагонских стања. Оваква колористичка вегетација могла је да никне само из добро натопљеног платна. Уметник се не трезни од боје, сваки тон је зачињен и појачан. Боја се по слици шета слободно, настаје и нестаје, извире и понире, подстиче ритам и експресију, смирује и изазива сукобе.

 

Чини нам се да Обрадовић једино слика на плус четрдесет, у дванаест поподне. Ово је сликарство презрелих, августовских боја које овај сликарски организам држе у стању напрегнутости и препуњености. То су боје зрења, распуклог воћа, интензивног зрачења, златног ушћа, топлотних промена, боје измака лета и ране јесени, тај свежи колорит нам шири плућа.

 

Но питамо се, шта се крије иза овог импулса који у незадрживом развоју прати бујица излива емоција. Испод те усковитлане бојене масе, испод епидерма слике, густо сазидане материје, крије се област једне личне, осетљиве, интимне исповести. Иако слика лако и надахнуто, овај колористички рељеф у себи садржи сложене путеве. Иза ове робустне форме крије се дискретна лична поезија: безброј бојених брегова, испревртаних, неправилних, пуних жила и пукотина из чијих отвора се назиру тајне, тајне које крију једну потпуно другачију природу овог уметника. Све ове црвене, зелене и жуте, путују у доњи невидљиви свет одакле су и потекле, све оно што се дешава на површини платна храни се подземним водама.

 

Ту необуздану колористиĉку масу, која прети да се отме, уметник кроти дугим нервозним линијама. Те беле узде као да желе да стишају темперамент и спусте температуру, да одврате пажњу са

 

главних површинских збивања. Његове линије су без стајалишта, дуге, нервозне, упорне, освајачке, одлучне и смеле, прецизне и покретљиве, оне су ЕКГове слике. То су отисци оних истих линија живота са његовог длана. Та разапета мрежа није ништа друго до костур који држи горопадно масивно тело слике. Цртеж је савитљив, прецизан и сигуран. Глава коња је доминантан, неизбежан мотив на свим Обрадовићевим сликама. Он је ту, да нам исприча другу страну приче. То није парадни коњ, чија снага лежи у брзини, наглашеној масивности и препуњености хемоглобином. То је ћутљиви јунак, скроман, помало стидљив, одсутан, погнут пред теретом колористичких збивања. Његова снага лежи у ненаметљивој и уздржаној мудрости, у тихом дисању. Очи су му умне, засољене патњом, крупне византијске очи које немају дна. Његов кас је тих, незнан, али је увек јасно да у тишини чујемо најтише звуке, да само у самоћи сазнајемо и спознајемо оно невиђено и суштинско у себи. Ова глава је уметников аутопортрет, то је онај Обрадовић сам са собом, у одсуству друштва, у тишини неке беле празне метафизичке собе, чији су прозори окренути ка хоризонту мора, хоризонту подводне самоће. Глава коња је уметникова маска, јер уметник зна да се само под маскама и сузама може сазрети, под патњом и болом бити доречен до краја. Она је одраз Милутина мушкарца, али и Милутина дечака. Усред свих ових живих збивања, коњ стоји сам, изолован. Он себе мисли, ослушкује, као да има силну потребу да своје мисли и доживљаје саопшти, да их самом себи довикне.

 

Целокупна сценографија употпуњена је декором детињства. Порекло ових сањарских визија треба тражити у Бијелом Пољу, поднебљу у ком се уметник родио. Све што је давно у уметнику потонуло, сликарско уље је на површину избацило. Његове слике су врело ослобођених успомена. Колики је значај раног детињства, као и осећајног искуства тог периода не треба ни говорити.Ти садржаји претворени у сећања постала су непресушни извор стваралачких подстицаја. Сликарева верност завичају и детињству је непоколебљива. Он на свет и данас гледа дечијом диоптријом. Његов надреализам је особен, без позајмица туђих мисли, скројен само у машти и сећањима на високе, витке звонике, на нека необична крилата бића дечачких снова, комаде белих обала, продужене сенке летњих распуста, поломљене прозоре неке старе куће, мирисе одела која је у детињству носио. Обрадовићеве слике носе романтику и орнаментику орјенталних ћилима, оне подсећају на шарени молитвеник на коме Сунце клечи.

 

Овај нестали идилични свет у коме се родио и одрастао, круни се пред налетом нових времена. Све ново подигло је старо на почасно место. Визије прожете сетом и неутољива жеђ за прошлим имају значење поништења реалног живота, често равнодушног и хладног. Иако на први поглед изгледа да су ово слике испретураних дечијих мисли, ускомешане атмосфере без јаснога реда, ипак у свему томе има много смисла, све је ту, све је важно и све сачувано.

 

Порекло ове уметности треба тражити у уметниковој двострукој природи. Милутин Обрадовић и у животу и на платну води убрзани живот. Његове слике не признају време у свом формирању, оне као да букну у тренутку колико траје и импулс. Милутин је човек страсти, лако запаљиве речи, плаховите природе. Он на свет гледа из кључалог агрегатног стања. Портретом коња он сугерише ону другу, удаљену, стидљиву, самотну, неприступачну природу своје личности, закључану у ризници његових ужарених очију. За Обрадовића сликарство није занимање, већ опсесија, поезија и најинтимнија исповест. Он не слика да би стварао, већ да би као човек опстао.

 

 

Александра Поповић

 

историчар уметности

 

Биографија:

Милутин Обрадовић рођен је у Бијелом Пољу. У родном граду завршио је основну школу, а средњу стручну школу “Петар Лубарда” и факултет Ликовних умјетности завршио је 2002. године на Цетињу, чиме је стекао звање дипломираног академског сликара.

 

Исте године започиње свој педагошки рад, као професор Ликовне културе у основним и средњим школама у Бијелом Пољу, у континуитету од 2002. године до 2021. године.

У току свог педгошког ангажовања име Милутина Обрадовида као ментора и предметног наставника стоји иза многобројних ђечијих награда које су његови ученици освајали на ликовним смотрама општинског, републичког, регионалног и еврпоског карактера.

 

Током 2005. године покреће школу ликовно – уметничке едукације под називом НВО “АТЕЉЕ 4“ у Бијелом Пољу и с поносом истиче да су данас многи угледни ликовни педагози и стручни сарадници из области архитектуре били полазници “АТЕЉЕА 4”.

Милутин Обрадовић је рецензнент и организатор многих колективних изложби у свом родном граду и у региону. Бави се поезијом и у блиској будућности ће објавити своју збирку песама.

 

Поред епитета успјешног ликовног педагога и сликара краси и велики допринос хуманитарном раду, што је 2020. године крунисао отварањем хуманитарне Фондације “Милутин Обрадовић” .

Ова млада Фондација која носи Милутиново име организовала је у марту мјесецу 2021. године прву он-лине аукцију свог уметничког ђела у трајању од 21 дан и обезбиједила значајна средства, те тиме помогла три материјално и финансијски угрожене породице. Фондација је привукла значајан број волонтера и задобила поштовање Црвеног крста који је уједно и партнер фондације. Циљ Фондације је помагање материјално и здравствено угрожених породица, као и помагање талентоване деце из свих социјалних области сановништва.

 

ИЗЛОЖБЕ

 

Издвојене самосталне изложбе

 

Галерија Дома Војске Србије , 2022.

Галерија Центра за културу Бијело Поље, рецензент  историчар уметности Александра Поповић, 2022.

Павиљон “Цвијета Зузориц” Београд, рецензент историчар умјетности Оливера Марковић, 2019.

“Беранско културно љето” – Полимски музеј, Беране, рецензент историчар уметности Милорад Ширајски, 2019.

Галерија “Нови храм” – Сарајево, Интернационални фестивал “Сарајевска зима”, рецензент професор сликарства Џеко Хоџић, 2019.

Галерија “Новак”, Љубљана, Словенија, организација изложбе конзулат Црне Горе у Словенији, рецензент историчар уметности Бранимир Кович, 2018.

Културни центар Котор – фестивал “Котор Арт”, рецензент магистар Татјана Кријешторац, 2018.

Галерија УЛУС-а Београд, рецензент професор Мирослав Лазовић, 2018.

Барски љетопис, рецензент историчар уметности Анастазија Мирановић, 2018.

ЈУ Музеји и галерије Подгорице – Модерна галерија Подгорица, рецензент историчар уметности Петрица Дулетић и Селма Ђечевић, 2017.

Музеј римских мозаика, Рисан, рецензент историчар умртности Александра Симеуновић, 2017.

Кућа Ђуре Јакшића, Београд, рецензент мр Александра Поповић, 2017.

Центар за културу Лучани, рецензент проф Марија Стамбулић

Музеј и галерија Тиват, рецензент Александра Симеуновић, 2016.

Музеј града Пераста, рецензент Александра Симеуновић, 2016.

Културни центар Новог Сада, Нови Сад, рецензент мр Зоран Ђелић, 2016.

„Град Театар“, Будва, рецензент професор сликарства Никола Гвозденовић-Гвоздо, 2015.

Градска галерија Котор, Рецезент Татјана Тања Кријешторац, 2015.

Галерија хотела “Qуеен оф Монтенегро” Бечићи, рецензент публициста и књижевник Ранко Павићевић, 2015.

Галерија центра за културу Бијелог Поља, рецензент професор сликарства Сабахета Бека Масличић, 2015.

Галерија “Марко Греговић”, Петровац на мору, рецензент професор Слободан Бобо Словинић, 2002.

Podeli:

Facebook
Twitter
WhatsApp
Email
vesti

Najnovije vesti

Kabare “Dobra stara vremena”

U sklopu obeležavanja Dana grada Sombora, Kulturni centar “Laza Kostić” Sombor organizuje prikazivanje Kabarea “Dobra stara vremena” 16. 2. 2023. godine, u Velikoj Sali Kulturnog

Predstava „Aska i Vuk“

U petak, 10. 2. 2023. godine, u 18.00 časova, u „Fabrici snova“, na adresi Venac Radomira Putnika 2, biće prikazana predstava „Aska i Vuk“, Pan

SerbianEnglish