U utorak, 27.2.2024. godine, u Velikoj galeriji Kulturnog centra “Laza Kostić” Sombor, biće upriličeno svečano otvaranje izložbe “Nova prostranstva”, umetnika Uglješe Colića, s početkom u 19.00 časova.
Postavka izložbe trajaće do 22.3.2024. godine.
Dobro došli!
Već i pri prvom suočavanju sa prizorima, nemirnim, vrtložnim, u svakom narednom trenu bar za nijansu drukčijim, prividno samo „sasvim prirodnim“, a u stvari sa senzacijama u beskraju, u prostoru bez ivičnjaka, tamo negde između neba i zemlje, u kakvom su znaku i slike u serijalu „Nova prostranstva“ Uglješe Colića, uz utisak o snažnom, konjovićevskom temperamentu, o spontanosti slikarskog postupka, nesvakidašnjoj dinamičnosti i osećanju za meru pri tvorenju dela, biva jasna i sva ta umetnikova bezostatna privrženost klasičnim, „večnim motivima“. Njima je, tim svih vremena brujem večnosti i najdirektnije izazvan i njegov uveliko znani ekspresionistički „izražaj slikom“ čiji je primarni cilj „samootkrivanje“ stanja svog bića pri zagledeanju u sebe, trenom pri istovremenom pogledu / uvidu u večno, u svevremeno. Očita je takođe i sva ta umešnost u igri koloritom, Colićeva samosvojna paleta znana, uz sve drugo, i po harmoničnosti u spletu, prepletaju, na taj način i u sadejstvu toplih i hladnih boja, po tvorenju slike i nijansama iste boje, po linijama koje su u njegovom delu doista „gradivni element slike“. Po doslednosti u brizi o presudnom značenju zlatnog preseka po stamenost dela zasnovanog na „izmirenju“ tradicionalnog i urbanog, klasičnog i konceptualnog. Upravo u ovom serijalu su i slike koje odaju utisak da nastaju i na način kako to pri igri olovkom, bojicama čini dete kome je bitno samo to šta se kao trag njegove geste događa i traje belinom hartije, platna. I uvek je to slikom prizor koji je do trena nastanka tajna i čemu se po okon- čanju dejstva izazova za rad više ne vraća, sliku namerno ne dorađuje, ne umiva, ne ulepšava je i ne ispravlja, ma kakva da je, jer nije li upravo u nedovršenosti svega, pa i samog sveta, draž donekle i smisao samog života. Na takvu misao o spontanosti i draži novine pri, pogledu na ostvarenja u ovom serijalu navodi upravo ta ničim sputana bliskost, sve to gotovo antejsko sadejstvo između slikara i njegovog likovnog eskpresionizma ostvarenog po meri, odnosno po intuitivnom nalogu koji je, u stvari, direktna posledica, eho vlastitog osećanja i objektivnog, zatečenog sveta, svega onog što se tokom procesa njemu svojstvenog brzog nastajanja slike, bez dužeg, mirnog zastoja, dvouma i samokritičkog zagledanja u već stvoreno, kao u magnovenju zbiva pred slikarevim okom. Samo tad, ali za sliku sasvim dovoljno! Iz toga proističe i takva uverljivost u predočavanju doživljaja sebe, stanja svoga bića pod bremenom misli o vlastitoj prolaznosti, tegobnom osećanju trenutačnosti koje je tim pre teže pri suočavanju sa onim što se predočava snažnom simboličnošću nebeskog plavetnila, zvonika koji poput uzvičnika, vertikalom ka večnom ustremljeni, u tišini uvek novim prostranstvima plove, a nebitno je gde su pogledom zatečeni. Važno je da su tu, pred našim okom i u večnosti! Svejedno da li u Rusiji, u Sergejevom Posadu, u Grčkoj, ili u Srbiji, u Sremskim Karlovcima, među visovima i u dolinama Fruškogorja, eho su svega onog što je u tom svetu od nemira, od nespokoja. Slikom, svejedno da li je sa dominantnom plavom, zelenom, crvenom ili bojom zlata kojom odsijavaju ruski hramovi često i magija: stamena, vekovna zdanja plove / brode nebeskom pučinom, a sa dna nevermora pogledom kroz trepavice prati ih, sledi, oko nečije, anđeosko, oko strepljivo, oko, možda, oko detinje. Jasnije naznake Colićevog „naginjanja“ ekspresionizmu bile su vidljive i u njegovim studentskim godinama, posebno pri radu na portretima, ali za razliku od onog vremenonom preobraženog, umećem dosegnutom i dovedenog do potpune samosvojnosti, pri radu na pejzažima, sada je to sa daleko izrazitijim ličnim likovnim pečatom. Objektivnost realnosti sputavala ga je sve do onog trena kada nastaje bunt svemu o ekspresionizmu i njemu znanom, a slikanje mu postaje igra svojstvena Homo ludensu. U toj igri i takva radost, takav ritam i dinamika, česta i vangogovska (samo u citatima) vrtložnost u konceptu po kome će se Uglješa Colić veoma uspešno izdvojiti iz eskspresionističkog mnogogasja ne samo u savremenom srpskom slikarstvu. Ničim znanim sputan, sada je pred belinom platna doista i dečak i čovek koji se igra i koji se raduje onom što iza igre o(p)staje.. Biće je to pred kojim je na sve strane beskraj i samo beskraj bolno posve nedosežan, ali draž je u samoj misli o mogućem slikom bar providu kroz nebesno, vaseljensko, jednako i blisko i zagonetno, a zasigurno uvek upitno: – A gde je u svemu tome, u besktraju i moje mesto? Pariz, akril na platnu, 70 h 40 cm Pred platnom je biće koje se čudi, bez osećaja dejstva sile zemljine teže, koje hodi sa osećanjem da će, jer to najviše i želi, o tome sanja, svakog trena moći da poleti. I to čudo će se zbilja dogoditi kad za sebe nađe onu startnu liniju, ili kad dođe onaj tren kad će na zov odnekudni i do tad nevidljiva krila za let da izrastu. Krila dovoljno snažna da izdrže let providom kroz sve daljine. Let bez teretne, sputavajuće misli o nužnom povratku u „već viđeno“. Ili bez strepnje od misli da negde u nebeskim visinama postoji i ta žâr od koje se krila, kao ona Ikareva, u zenitnom trenu obesnaže i nastaje pad u ponor od beznadežja. Tamo negde između neba i zemlje.
Februar, 2024.
U Somboru
David KECMAN DAKO
Biografija:
Uglješa Colić (1989, Novi Sad) doktor umetnosti – likovne umetnosti Do sada je imao 72 samostalne i preko 100 grupnih izložbi. Učestvovao je na preko pedeset likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. Izlagao u Francuskoj, Nemačkoj, Rusiji, Italiji, Španiji, Portugalu, Turskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Portoriku, Grčkoj, BIH, Kirgiziji i širom Srbije. Istražuje i eksperimentiše u različitim stilovima i tehnikama, tradicionalnim i novim medijima. Pored crtanja, slikanja, grafike i vajanja bavi se i izradom scenografije i kostimografije, oslikavanjem murala, kao i istraživanjem sinergije različitih umetnosti. Organizator različitih umetničkih projekata i performansa, međunarodnih izložbi, projekcija, okruglih stolova, seminara, kao i likovnih radionica i autorskih vođenja kroz izložbe. Radio je kao gostujući predavač u Srbiji, Rusiji i Francuskoj. Osnivač i član Udruženja nezavisnih umetnika Novi Sad od 2013. godine. Od 2018. član Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Pokretač i glavni urednik časopisa „UPS – umetnost pre svega“ od 2020. godine. Počasni član Udruženja umetnika „Likovni krug“, Novi Sad od 2023. godine. Radi kao profesor Strukovnih studija na Visokoj školi strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu
