U utorak, 16. 11. 2021. godine, biće upriličeno svečano otvaranje izložbe „Technicolor death“, autora Milorada Miće Stajčića, u Galeriji Kulturnog centra, s početkom u 19.00 časova.
Postavka izložbe trajaće do 4. 12. 2021. godine.
Više o izložbi:
‘Technicolor Death’ by Milorad Mića Stajčić – slikana dela i objekt(iv)na oružja
Nema pasoša za poslednju pornografsku granicu. Smrt kao skandalozni prelazak, istovremeno je uživalačka zabrana u nasleđu zapadne kulture. Potresajući, besprimerni skandal nepoznatog odakle, sasvim jasno, nema izveštaja. Uvezenost do vrste usmrćivanja nije samo osmatranje šta nas snalazi preko hadskih reka Aheron ili Stiks u blatnjavoj zagađenoj nedođijskoj tami ili suprotno, možda i veri u antiseptičku smirenost cvetanja i umilne svetlosti elizijumskih nagrada. Zaljuljana egzistencija u realnosti čini tanatološki fenomen. Humanoidna lica iz stripa i mašte i masovno uticajni likovi u kadrovima najmlađima namenjenih crtanih filmova deo su obrade vajarskih, objektnih, naslikanih i aluzivnih predmetnih celina umetnosti Miće Stajčića. Datih po sebi kao pouzdano osmatranje kršenja neporecivog principa izginuća. Sekvence smrti crtanih junaka, te za sve nas potom zapanjujuća regeneracija u pokretnim slikama nadovezana na bajkolika razbuđivanja fatalno stradalih mora da ima kolektivni psihološki zadatak. Njihovo održanje i opstanak poništava sveopšte stradalništvo na ovakvoj zemlji pod nemilostivom gravitacijom, atmosferskim pritiscima, ekonomskim kolapsom i klimatskom agonijom.
U tim obnovama iznevereno je priželjkivanja da se ukine sve što nas fizički, dakle korporealno otklanja od rešenja. Baražna dinamika izraza lica i položaji tela pred raslojavanjem unosi redosled upamćenih i prepoznatljivih stvorenja, neretko ljupkih animalno stilizovanih simboličnih žrtava. Matrica obnavljanja i kao takva bezbednost osigurano preživelih obezbeđuje spasenje i otklon od neupitnih strepnji. Izgoreli, razleteli, sabijeni i poražavajuće promenjeni vidovi skončanja se određuju kao zahvalni izgovori da produkcija medijske dinamike ne prestaje, i da je ugroženo ukinuće bilo kakvih izgleda deo nastavka proisteklog iz onih čuda koje je uvela antička tragedija. Očigledno je da kada se ‘sila koje se iznenada objavljuje’ kada ta deus ex machina stiže na društvenu ili strastveno emotivnu suprotstavljenost i svodi zaplet, posle loma i smrtonosnih poprišta stiže i jasno olakšanje. U prenosima jasnih obojenja tehnikolor ubedljivosti žrtve višestrukih uništenja se sakupljaju i podižu posle dezintegracije i stradalništva i izlaze po aplauz nasmejane publike. Taj ‘The End’, ‘Konjec’ ili ‘Ende’ jezička je mantra za realnu pustoš klišetizirane stvarnosti Slično je i sa tzv. rekvizitima za nasilne obrte. Pobrojani: pistolj dezintregator, pistolj integrator, bomba, dinamit, raketa i pilule za zemljotres stvaraju asesoar objekata za pouzdana poništenja ili ispravku odnosa s ometajućom drugom stranom.
Dramaturški prenos nastanjuje umetnost i odvija se u svim aspektima agonijske muke sa silama pretnje, mraka i zla. Ekspresivnije od helenističkog vajarstvae ka naturalističkoj sceničnosti istoricističke 19.vekovne slike i skulpture. Time se u kasnije u duhu popularne slike i odvija stilizacija karaktera crtanih filmova bojenih kadrova survavanja u smrtonosne prelaske i ubrzane restauracije.
Antropološki zahvećeno ti vekovi detinjstva junaka nacrtanog sveta odvijaju se kako vreme prolazi sa svakavim medijem u pedagoške pouke razložne muzealizacije. Šta sve misleće – afektivnom stvorenju predstoji na životnoj putanji, rešenja su zaustavljena u umetničkoj obradi. Poniranje u ambis ucrtanog obojenog rđavog ishoda, ta sprečenost da se išta više može učiniti u situaciji koja nas je zadesila incidentom, slomom ekonomije, društva, zgrtanja imovine ili narodnih resursa, hrane ili bilo kakvih pozitivnih ishoda konačnosti je novi front. Prizori stradanja uključuju alatke uništenja zbirku oružarskog muzeja pomagala koja se okreću, trepću i presijavaju nalik na kornete ljupkih sladoleda ili zapanjuju svojim oštricmaa i težištima zamenjujući raznolike diazepame i neuroleptike, i stapajući arhajsku oružarsku i žanrovsku sci-fi maštu. Moguće je da je rekvizitarijum iz stripova i crtanih filmova, unekoliko i kroćenje izvesne neminovnosti smrti. Uteha prožima oružarsku upotrebu u furioznoj brzini junaka što se ganjaju, nadmašujući slikovitu realnu aktivističku disciplinu koja analitičke tanatologe dovodi do zaustavljene zbunjenosti.
Nestanak sa scene i slom pred svima koji su nas doskora ravnodušno, a poneko i navijački gledali osvaja kategoriju umešnosti koja jednostavno nema cenu. Statistički efekti bezizlaza iz pretećih situacija sabiraju se kroz likovno bojadisani pravac višebrojnog nestanka u raznim ključnim momentima. Klišetizirana industrija umiranja, koja zahvata i svirepe ishode umetničke arene je post-informatička grandiozna najava izvesne nade: tekući, treći milenijum saznanja i nasilja ljudske vrste, svih hijerarhija i okolnosti postaje izolovan ansambl i bezbednosna uteha. Ugroženost materije živahnih učesnika, ili kroz vajarski modelovanu pažnju ‘presek anatomije’ poput Diznijevog Plutona ispunjenog M&M konditorskim bombonama, toj parafrazi Demijen Hirstovih susreta sa zaleđenom kliničkom konačnošću takozvanih nižih vrsta, nadovezuje se očekivana pornografska predstava. Tematski na takvu skulpturu oblikovane sekvence simboličkog podizanja iz dokrajčene materije ili preobražaja podižu smisao regenerativnog blistanja. U medijskoj, ali i umetničkoj situaciji dokaza obnove kretnji koje opstaju pred zapanjenima i pod dejstvom naoružanja, forenzički nalaz postaje izlišan, isto kao i moguća arheologija koja nema s čime da načini bilans. Nema posledica. Jer, kao i pri izlasku iz struja podsvesti, pre nego što se probudimo iz sna u ovakvu višebojnu stvarnost, granični opaki događaji, rane i mučenja postaju raspršeni. Hej! Tras – tras, dum, fiju, bzzz, bzzz, dum, bum, Bzzz. Uh.
Nikola Šuica
Dobro došli!
